Pročitamo tako, relativno često, nešto o pogrešnom putu. Da nikad nije kasno sa njega sići, da su promene uvek moguće, samo da odlučimo… Moderno je pričati o tome. A i tačno je.
Važno je, međutim, napomenuti i da ta “pogrešnost” često nije pitanje puta već stanja. Našeg.
Jedan isti put za nas može dugo biti pravi, pa onda, sticajem okolnosti (zamor, nove prilike, želja za promenom) postati “pogrešan”.
Zašto je važno da to znamo?
Prosto – da ne bismo žalili.
Silazak sa “krivog” puta neretko bude praćen stavom “Eee, eto ja sam godine/mesece/dane “bacio/la” na to (put, mesto, projekat, osobu, posao, život)”.
Niste. Taj put se danima/mesecima/godinama, činio kao pravi zato što je to i bio. Dokle god smo se osećali više dobro nego loše, on je bio pravi. Kada se taj odnos počeo menjati, počela je potreba za promenom.
I nije taj dobar osećaj bio varka ili trik zbog kog smo izgubili vreme. Bio je samo to -dobar osećaj. Život nije priča sa srećnim krajem, pa da nas neki “pogrešan” put od tog kraja odvuče. Uopšte, kraj nije bitan. Važno je čime smo ispunili ono između.
Nemojte tu otvarati prostor za žaljenje, jer je žaljenje (za onim što je bilo, nije bilo, moglo biti…) najjaloviji i najbeskorisniji osećaj na svetu.
Hajde da ponovimo: žaljenje je najjaloviji i najbeskorisniji osećaj na svetu.
Kada se vratite sa putovanja, ponećete sa sobom školjku, fotografiju, suvenir… znači lepe stvari. Nećete poneti pseće govance u koje ste na ulici ugazili zar ne? Ako se pak u nekom momentu, govanca zaređaju, nećete se tu zadržavati.
Isto je i sa životnim putevima.
Poslovima.
Ljudima.
Mestima.
Planovima.
Sa puteva koje ste napustili ponesite samo lepe stvari (jer ih je bilo). I priznajte im da su nekada za vas bili pravi ali da je sada vreme za neke nove puteve.
I verujte, i oni će sutra možda biti pogrešni.
Ali nemojte da vas to mnogo sekira.
.
