Kada se nađemo oči u oči sa sagovornikom na koga želimo da ostavimo dobar utisak, pažljivo biramo reči. Nekada toliko pažljivo da potpuno pomerimo fokus sa onoga što nam sagovornik govori kao onome šta ćemo mi reći. Tako upadamo u sopstvenu zamku i umesto da ostavimo dobar utisak, delujemo odsutno i nezainteresovano.
Dok se mi u svojoj glavi fokusiramo da unapred formiramo što bolje rečenice, sagovornik će lako uvideti da ga ne slušamo pažljivo.
Najčešće sagovornika slušamo samo dok on ne izgovori nešto za šta možemo da se “uhvatimo”. Nešto u čemu smo kompetentni i na šta nam se čini da možemo dati pametan odgovor. Kada registrujemo te sagovornikove reči, našu pažnju u potpunosti zaokupira naš predstojeći nastup i tada sami sebi “podmećemo nogu”.
Ni ne primećujemo da nismo saslušali sagovornika do kraja.
Ukoliko smo u međuvremenu i formirali naš “savršen” odgovor, “cupkaćemo” s nestrpljenjem dok sagovornik ne završi, a naš
“daj već ućuti, da ja kažem šta imam”
stav će se itekako primetiti.
Osim što delujemo odsutno, pa možda čak i nekulturno, kada konačno dođe red na nas, stavljamo fokus na ono što sagovorniku možda nije prioritet i time mu dajemo povoda da misli da nismo na istim “talasnim dužinama”.
Pažljivo slušajte sagovornika. Nije toliko bitno da se fokusirate na vaš nastup, on će doći spontano ukoliko se zaista udubite u ono što vam sagovornik govori i potrudite se da razumete. Umesto da se hvatate za informacije koje su vama interesantne, pokušajte da se fokusirate na ono što će sagovornik posebno naglasiti.
Ukoliko imate tremu, pre svog odgovora napravite par trenutaka pauze. To nikome neće smetati. Možete uzeti gutljaj vode ili baciti pogled na beleške, ukoliko ste ih hvatali tokom razgovora, i na taj način “kupiti” vreme da u glavi formirate odgovor.
Jednom kada se oslobodite treme, to vam više neće biti potrebno.