“Smart people learn from their mistakes. But the real sharp ones learn from the mistakes of others” – Brandon Mull
Donekle bih se složila, ali ne u potpunosti. Nikada nas tuđa greška neće toliko “puknuti” gde boli koliko naša sopstvena.
Uvek ćemo dati sebi priliku da se dovedemo u istu situaciju u kojoj je neko drugi već bio misleći da ćemo mi biti pametniji, veštiji, ili bar da će nas sreća bolje poslužiti.
Kad se neko drugi opeče o vatru možda ćemo se zapitati ” ma je l’ istina da baš toliko boli!”. Tek kad se opečemo sami, sve će nam biti jasno. Ali to nije tema ovog teksta.
Učenje iz tuđih grešaka svakako ima svojih prednosti, ako smo dovoljno analitični. Da bismo učili na greškama drugih, moramo ih, naravno, prvo uočiti.
E tu se mnogi zanesu! Toliko se uzbude i oduševe svojim otkrićem, da brže bolje požure da to podele sa ostatkom sveta, na sva zvona. Terani, valjda, nesebičnim motivom – da svi naučimo iz greške tog “drugog”.
Ili ne?
Šta to motiviše ljude da tako zdušno i ponosno javno prstom pokazuju u tuđe greške?
U nastavku teksta ne sledi odgovor na ovo pitanje, jer se i ja to isto pitam.
Iz svoje perspektive rekla bih da je to veoma razvijena praksa u mojoj branši, ali sam sigurna da se u svakom okruženju mogu naći slični primeri. Ukoliko se bavite digitalnim marketingom, i priključite se grupama na društvenim mrežama posvećenim ovoj branši, nažalost, vrlo brzo ćete saznati na šta tačno mislim.
Najčešće na tuđe greške ukazuju neki navodni “autoriteti” i “stručnjaci”. Neretko ćete primetiti da, igrom slučaja ili ne, baš ti likovi sebi dodeljuju titule poput “nindža”, “guru” ili, ukoliko su skromniji “specialist” ili “professional”.
Ono što je interesantno u celoj priči je da nikada ne saznamo koja je zapravo pouka koju je mudri profesionalac izvukao. Sa nama se deli samo greška, a mudrost ne, to valjda treba da dokučimo sami.
Pa onda, eto još jedna zanimljivost – greške koje se na sva zvona oglašavaju zapravo i nisu greške iz kojih možemo izvući bogzna kakvu mudrost, već najobičniji lapsuzi.
Naprimer, zašto bismo nakon uočavanja slovne greške od strane kolega, poslali diskretnu i dobronamernu poruku u inbox stranice i skrenuli pažnju da grešku isprave?
Pa zna se zašto. Zato što su profesionalci nesebični i ovakav gest sigurno ne bi poslužio kolektivnom širenju mudrosti.
Naravno, ima i onih koji vole da podele i dobre primere. Da pohvale kolege koji su odradili sjajan posao.
E sad, i tu sam se usudila da primetim jednu zanimljivost. Najčešće se hvale kampanje i potezi velikih brendova uz neizostavni tag zvanične stranice tog brenda. Možda sam ja samo namćor, ili danas ustala na krivu nogu ali retko vidim da neko hvali sjajne i pozitivne primere malih i nedovoljno poznatih biznisa. Kada kažem retko, ne mislim nikad. Uvek ima pozitivnih izuzetaka.
Mene je jedan takav pozitivan izuzetak i naveo da sve ovo napišem. Nedavno mi je u privatnoj poruci na Linkedin-u stigla krajnje dobronamerna i diskretna poruka da imam slovnu grešku u nazivu radne pozicije.
Osoba koja me je obavestila nije napravila screenshot i podelila na svom profilu i još u bar 5 grupa. Igrom slučaja ta fina mlada osoba nije nikakav “nindža” čak ni “guru” ali iza sebe ima razvijen uspešan biznis na kome bi mnogi pozavideli i imena brendova koja su svima dobro nama poznati.
Još jedna slučajnost? 🙂
Za kraj, evo jednog dobronamernog saveta ovako, na sva zvona:
Učite iz tuđih grešaka ali se usudite da napravite i svoje i na njih se fokusirajte i delite sa drugima ono što ste iz njih naučili.
Ako uočite grešku kod drugog skrenite pažnju na nju diskretno, osobi koja ju je napravila, kako bi je ispravila pre nego što bude razapeta na krst društvenih medija.
Možda nećete privući toliko pažnje. Možda vaš post neće imati mali milion komentara. Ali da li je to uspeh koji želite da postignete?
Verujte mi, više će vam značiti 5 lajkova na stručni tekst prožet vašim iskustvom i primerom, nego 100 na ismevanje tuđe greške. I biće vam nekako toplije oko srca 🙂