Svima je jasno da je u današnje vreme rečenica “Čekam posao” postala totalna glupost. Ali ni “Tražim posao” nije daleko.
Na Linkedinu, ali i kroz konkurse za zapošljavanje na kojima sam imala prilike da učestvujem u prethodnim godinama (na strani poslodavca), srela sam brojne mlade ljude koji konkurišu bez iskustva.
I to je sasvim ok.
Oni su se fokusirali na traženje posla (što je, što bi neki rekli, i samo po sebi svojevrsan posao). Imaju svoje želje i ambicije, šalju bezbroj CV-a i pisama. Oni malo ozbiljniji prilagode CV i propratno pismo poslodavcu kom se obraćaju, prate savete sajtova za zaposljavanje, slušaju razne HR stručnjake…
Ali rezultati ipak izostaju.
Ako kompanija nije u mogućnosti da primi i obučava praktikante i junore, dolazi do nezadovoljstva među mladim kandidatima i pitanja “kako da steknem iskustvo ako niko neće da mi da priliku?”.
Zatim se malo iskukaju ispred računara nakon negativnog odgovora, malo se iskukaju roditeljima, pa prijateljima, i nakon što ih svi potapšu po ramenu i kažu “ne odustaj” sledećeg dana sve ispočetka.
Jedan takav mladi kandidat me i je i motivisao da napišem ovaj tekst. Mladić je vrlo aktivan na Linkedinu, stalno naglašava da je spreman za praksu, volontiranje, prvi posao, da želi puno da uči… samo da mu neko pruži šansu. I tako već neke 2 godine.
Samo jednu stvar je zaboravio za svo to vreme. 2 godine atom te svoje energije i entuzijazma nije uložio da zapravo nauči nešto praktično i primenjivo.
Zašto ovo pišem?
Ne da nekome pametujem, ne da odbranim poslodavce, ne. Nego zbog toga što sam i sama bila u ovoj situaciji. Nekada davno, pre više od 8 godina.
Završila sam fakultet, u roku, među najboljim studentima u generaciji i puna poleta, entuzijazma i energije, krenula!
Kuda?
Pa u poslovni svet koji samo na mene čeka! Do vrata koja se preda mnom sama otvaraju! Sve do tada je išlo kao po loju, škola, državni fakultet, visok prosek… šta ti budući poslodavci više mogu i očekivati, uboli su premiju!
Ali… avaj.
Konkurs za konkursom, mail za mailom, razgovor za razgovorom i… ništa.
NIŠTA!
Kako? Zašto? Pa naravno, država je kriva, svugde ti trebaju veze, pare, kumova svastika… Ma svi su mi bili krivi.
Na jednu stvar sam u svemu tome zaboravila.
Od početka fakulteta nisam bila od onih studenata koje su roditelji mogli da izdržavaju. Naravno davali su sve od sebe, ali mi je bilo preteško da tražim za svaku knjigu, za svaki ispit, gledajući kako presipaju iz šupljeg u prazno ne bi li mi za to odvojili potrebnu sumu.
Primala sam državnu stipendiju, koja je bila mala, i trebao mi je dodatni izvor prihoda.
Setila sam se stare šivaće mašine, koja me je od malih nogu privlačila… i jednog dana sam sela, sašila prvu torbu. Pa drugu, pa treću.
Te 2010. godine imala sam svoju prvu online prodavnicu (da pravi ONLINE SHOP U SRBIJI U 2010. godini) na domenu www.torbicezasvakog.com.
Taj shop u nepromenjenom obliku i dan danas postoji na istom domenu (možete proveriti :)), iz sentimentalih razloga… a i da zbuni ponekog kupca 🙂
Uz njega je išla facebook stranica, koja je vrlo brzo imala veliki broj fanova, i veliki engagement (tada nisam znala da se to tako zove :)).
Porudžbine su stizale, a ja sam imala dodatni prihod. Kada sam pripremala ispite čak sam angažovala i platila drugaricu da šije, a ja sam se fokusirala na prodaju.
Ni na kraj pameti mi nije bio te 2010. godine da se to zove online marketing 🙂
Šta je poenta?
U svim tim konkursima za razne računovodstvene i administrativne poslove, slala sam uvek isti CV, razmišljala o tome kako će to biti neki dosadan kancelarijski posao, ali da to tako mora.
A onda sam naišla na sasvim drugačiji oglas – Marketing menadžer internet prodaje!
Iskreno do tada nisam ni gledala konkurse koji počinju sa “marketing” jer su se uglavnom svi svodili na prodaju, a i smatrala sam da treba da se zaposlim u oblasti za koju sam se školovala (finansije).
Isprva nisam reagovala na oglas. Ali iz nekog razloga, setila sam ga se sledećeg dana, pa sledećeg… i onda me je udarilo!
Sve što mi je do tada falilo u konkursima za posao bilo je iskustvo koje nisam imala.
Pa imala sam ga. Oh još kako. Ali u nečemu sasvim drugom! U nečemu o čemu nisam razmišljala kao o poslu, već hobiju. A zapravo, imala sam sve što mi treba.
Tada sam sela i potpuno preradila svoj CV.
Propratno pismo sam napisala sasvim drugim tonom, i izložila šta sam ja to uradila, a ne šta bih želela.
Moje propratno pismo te 2011. godine izgledalo je ovako:
Dobila sam posao!
Šta je pouka?
Ne čekajte posao. Ne tražite posao.
Radite!
Ne treba vam niko da vam DA priliku za praksu, za volontiranje… Volontirajte kući, za sebe. Nađite nešto u čemu ste dobri i u čemu uživate i krenite. Učite, fokusirajte se na 1-2 oblasti, steknite konkretna znanja, napravite svoje primere i to stavite pred poslodavca.
Napravite svoj projekat, zamolite neka neprofitna udruženja, prijatelje koji započinju svoj biznis, maminu drugaricu koja drži frizerski salon… da im radite besplatno, ono što ste prethodno dobro naučili i proučili. Mogućnosti su neograničene. Sada još više nego te 2010. godine.
Zatim to skupite u portfolio pa pred poslodavca!
Evo ovo ja mogu da uradim za vas! Znam da treba jos da učim, ali ovo sam sve ja sam napravio.
Pokazaćete gomilu kvaliteta koje će svaki poslodavac ceniti. Mnogo više nego da se dodvoravate u CV-jevima i propratnim pismima kako ste spremni bukvalno na sve, samo da vam daju šansu.
Sa ovim stavom, ako ga zadržite i razvijete, za par godina ćete vi postati ti koji će davati šansu poslodavcu da vam se dopadne i sesti na drugu stranu pregovaračke pozicije.