Instagram nas “uči” kako treba da izgledamo, šta treba da jedemo i kakva mesta da posećujemo, Facebook nas ubeđuje šta treba da mislimo o svakodnevnim temama i postavlja nam “standarde” mišljenja i ponašanja, razni influenseri nas uče da kako budemo kul, a onda dođe Linkedin da nam kaže šta znači biti “uspešan”.
Definicija uspeha tu se izjednačava isključivo sa poslovnim uspehom, pa ona manjina koja tu prosto svrati da pročita neki koristan savet ili pokuša da pronađe posao, a ne sanja kule i gradove, začas “sazna” da je promašila život i da je totalno “neuspešna”.
Istina je da uspeh definišemo sami, u skladu sa svojim emocijama i ličnim prioritetima. I da vrlo lako, jureći taj društveno prihvaćen poslovni i finansijski uspeh, možemo da završimo totalno neuspešni u onom najvažnijem – da budemo zadovoljni, i u skladu sa sobom.
Hajde da upoznamo 5 uspešnih ljudi.
Ivana je završila fakultet u roku, pronašla praksu u struci. Bila je gladna znanja i poslovnog napretka, učila je brzo, radila više nego što je morala, uvek se isticala samoinicijativom.
Nakon nekoliko poslova u privatnim firmama, uprkos visokim pozicijama, dala je otkaz i počela svoje usluge pružati samostalno kao preduzetnik, a zatim zaposlila mali tim ljudi na koji se može osloniti.
Ivana pri tom nije udata, nema decu, ali se pomalo umorila od posla i želi da napravi pauzu. Smatra da sa 37 godina nigde nije zakasnila i planira da se ostvari kao majka, pa ako uspe uspe. ako ne ne, voli svoj život u svakom slučaju.
Njen prijatelj Jovan je krenuo sličnim putem. Radio je prvo u javnom preduzeću pa prešao u privatnu kompaniju. Brzo je učio posao, brzo je napredovao i dogurao do visoke pozicije u kompaniji. Naslušao se “zarađuješ pare za drugog, umesto da radiš za sebe” priča. Svakodnevno ga klijenti kompanije vuku za rukav, nude mu veće plate, ili mu neko govori da će samostalno zarađivati puno više.
Jovan ne želi da radi samostalno. Sve te peripetija oko otvaranja firme, administracije, poreza, rizika koje ne želi da preuzme… jednostavno nisu za njega. Ima dvoje dece i svojom platom omogućio je da se njegova žena posveti u potpunosti kući i deci, kao što je i želela. Ove godine postaje partner u kompaniji i zadovoljan je svojim životom.
Njegova žena Nataša je odustala od fakulteta i zaposlila se u ugostiteljstvu. Nakon nekoliko meseci ponuđen joj je posao u administraciji gde je provela 2 godine, a zatim joj je ponuđena menadžerska pozicija. Nataša se ni u administraciji nije osećala dobro, prosto – mrzela je da sedi ceo dan u kancelariji, mrzela je da gleda u računar. Ceo dan je razmišljala o tome šta će raditi kada dođe kući, kako će urediti svoj savršen vrt, kako treba da napravi novi raspored u ormaru ili šta će kuvati tog dana. Odbila je posao.
Nataša obožava da “radi po kući” – jednostavno voli da je okružena svojih ruku delom, da je sve sređeno i uređeno baš onako kako je zamislila i uživa u tome. Voli da kuva i obožava decu i jedva je čekala da postane majka. Posao joj nije nedostajao ni jednog jedinog dana, a kada bi morala da se vrati, ponovo bi bila šef sale u restoranu. Nataša je zadovoljna svojim životom.
Marko je skroz kul lik. Ne zarađuje puno, ne troši puno. Ne trči za luksuzom i nema velike zahteve. Kada po kući treba popraviti, sazidati, dograditi, okrečiti – okupi društvo ili se prihvati sam i završi za čas. Osuđuju ga zbog nedostatka motivacije, što se nije više trudio da izgradi karijeru, nađe bolji posao. Ipak, Marko tvrdi da je itekako motivisan.
Motivisan da živi život bez stresa, bez jurnjave za novcem, bez suvišnog pritiska. Da ima dovoljno za sebe i svoju malu porodicu. Marko radi u prodavnici alata, voli svoj posao i sa puno entuzijazma prilazi kupcima i zna sve o alatima. Voli svoje kolege, petkom idu na pivo, a jedan od njih mu je i krstio sina. Marko je zadovoljan svojim životom.
Tanja je nekoliko godina provela u privatnim firmama. Bilo joj je veoma stresno što se stalno nešto menjalo, jedan mesec dobar, drugi loš. Na prvom poslu je dobila otkaz kada je firmi krenulo nizbrdo, a već iz sledećih firmi je sama odlazila kada bi se tlo zaljuljalo. Godinama je priželjkivala posao u javnom sektoru. Konačno je dočekala. Radi za manje novca ali je mirnija. Ima svoje radne zadatke koje savesno obavlja.
Svi joj kažu da je ta sigurnost “lažna” i da danas nema sigurnomg posla, da je luda što radi za manje novca nego što bi mogla. Ipak Tanja voli da u 4 i 15 zaboravi svoje radne obaveze i juri kući da se druži sa svojim sinom i da provede popodne i veče u krugu porodice i da ne razmišlja kakav je stres čeka ujutro u 8. Zajedno sa suprugom zarađuju dovoljno za njih troje i svoj mir više ne bi menjala za više novca.
Ovo je pet priča. A ima ih onoliko koliko ima ljudi. Naravno, ne pripadaju sve zadovoljnim ljudima. Ovo je pet priča ljudi koji su zadovoljni svojim životom. Koji su srećni onim što imaju i koji žive u skladu sa svojim prioritetima.
Ko je od njih uspešan čovek?
Mnogi bi rekli Ivana i donekle Jovan, ostali ne.
A zašto ne? Zašto nam društvo stvara definiciju uspeha? Zašto se pod uspehom podrazumeva samo poslovni uspeh. Zašto uspešne i srećne majke nisu “uspešne žene”?
Prateći te klišee, Ivana bi i dalje bila “uspešna” čak i da je želela da rodi dete pre 30-te i sada pati. Da gradi karijeru iz kompleksa, jer jedino tu može da se ostvari.
Dok bi Nataša i Marko i dalje bili “neuspešni”, iako savršeno srećni.
Što god za vas bio uspeh, nemojte ga postavljati kao normu koju očekujete od drugih. Ne sudite onima koji nisu uspešni na isti način kao vi. Ne pokušavajte da usmeravate ljude prema svojim prioritetima.
Ako zaista želite da pomognete nekome da bude srećan i uspešan, upoznajte ga i prihvatite da ga možda srećnim i uspešnim čine – sasvim druge stvari.